zelenicapreslica











{January 26, 2013}   #onokad

#onokad te, stalno, bodu prstom u oko i muče one koje voliš. Ljut si na svet, takav kakav je. Ljut, baš, onako…zovem vas na;

http://vidimtezeleno.com/2012/11/27/sta-su-moje-greske-2/

Lidija.

Advertisements


{January 18, 2013}   Lele nema…
Ma, samo ružna klompa...

Ma, samo ružna klompa…

Nema Lele…nema je skroz, potpuno. Nestala.

Tri puta, u toku dana, idem u prodavnicu, nšta. Obujem stare papuče ili klompe, neočešljana mi kosa, imitiram. Čudno je to kako ljudi počinju da veruju u svašta, u ponavljanja, imitiranja. Odvratno je i bolno kako se vezujemo za prikaze, potrebe, stvari…osobe. Nedostaje mi. Ona je bila moja stvorena vera u nešto. Nešto me je držalo na vetrovima da ne padnem. Nema Lele, tražim nešto…tražim Lelu, danima. Bojim se običnosti jednog dana. Bojim se nestajanja i prostog preživljavanja, bez nečega. Treba mi Lela. Treba, kao lek. I neću da je smestim u bajke, nije bajka i tu je, negde. Samo, opet, treba da se sretnemo…

Lela žuri. Lela klopara starim papučama. Lela kupuje u prodavnici preko puta moje zgrade. Gledam kroz prozor, u prodavnicu. Lela, neočešljane kose koja viri ispod čudne kape. Ima hiljadu šešira, kačketa i neobične, dečije kape. Juri neuredna, stalno, juri…ali zato ima najtopliji osmeh uz dobar dan, najsetniji pogled i skrivenu tugu ispod ljubaznosti. Lela je neobična. Hoću da se vrati, meni, Lela. Prisvojila sam je. Našla sam, nešto, u njoj što me izvlači iz običnosti. Ma, Lela mi je u venama.

Ja ne želim da slušam te priče i reči što se prosipaju iz čeljusti palanačkih odroda…nije tako, nju to ne zanima i neću da naklapam sa njima, da im verujem. Samo se sakrila u sebe, da sačeka kao uvek, da ih prođe…ostavite, Lelu na miru! Postajem kao oni. Zašto moram to da pričam? Nepotrebno. Lela je meni, neko. Neko bitan. Neko poseban. Neko potreban. I nema je. Nestala. Ne znam da je nađem. Nesposobna, ja! Ma, vi to ne razumete?! Ne možete da shvatite? E, ja ne mogu da prihvatim i shvatim gde je nestala! I neću da nestane, i da je nema…nije me briga šta mislite.

Idem, ponovo, u prodavnicu. Navlačim stare klompe i klepećem, što jače mogu. Idem da sretnem, Lelu…

ovo je delić jedne napisane priče 🙂



{January 16, 2013}   Zeleno
Život je u stvarnosti siv, beo...i zelen. Crn nije.

Život je u stvarnosti siv, beo…i zelen. Crn nije.

post sa http://vidimtezeleno.com i ne znam kako sve to tehnički da udesim i za Vas;

Život je realno surov, siv, beo…i zelen. Crn nije. Zeleno proleće života nosi se u srcu, kao sećanje, kao snovi na javi, kao potreba. Volim zeleno. Ta sećanja i snovi, površno posmatrani, ne čine se uvek lepim i prijatnim. Čista obmana, sve što zaslužuje sećanje, potrebu ima zelenu boju jer sećanja, potreba, snovi imaju svoju svrhu. Šta bi nas držalo okačene za štipaljku na žici života, da ne vidimo zeleno?

Svako biće, ima vreme na životnom putu, kad oseća da parče duše preti da se otkine i odleti. Na trenutak sve stane, zaledi se, a prvi odgovor na dešavanje je beg, beg u pronađena prostranstva da rana, rez što na sastavu krvari, ne boli. Odbrana, anestezija, privremena utrnulost i priprema za buđenje. Potreba, stvorene navike, novi izmišljeni načini opstanka i zaštite sopstvenog bića da se ne rasparča, u tom “međuvremenu”, su različiti. Traži se zeleno za održavanje i funkciju sistema, za pripremu, za celovitost. Svako zavirivanje, mešanje, ometanje, oduzimanje te potrebe je nepotrebno. Uzima se bez roka, nema važenje, ne buđa i ne bajati se. Ako kao krnjača ideš napred, sigurno nećeš da zakasniš, neke kornjače žive trista godina. Ako površno skakućeš po takvim periodima, kao zec po livadi, i to je dobro. Svakom po potrebi. Ne kucaj, ne gviri, ne zaviruj, ne ometaj, ne požuruj, ne pritiskaj i ne kreći se kao slon po staklenoj radnji, jer ako staklo razbiješ i najsitniji komad može da se vrati i oči da ti istera (neće ti se dati međuvreme i anestezija, to zaboli u momentu). Ne brkajte ometanje, kljucanje i zavirivanje sa pravim prijateljskim, bliskim rukama, potrebnim. Zeleno je tišina, muzika, reči na papiru, reči, slušanje, ruke, dodiri…uzmi sve, uzmi šta ti treba sa police, besplatno. Zgrabi u naručje, napuni ruke, nosi gde hoćeš i konzumiraj do mile volje. Moj otac je imao uzrečice: “…ja rob prezarobljeni i težak si podanik…” i sve mi je jasno. Ne čini sebe robom, ne pravi se težak podanik. Vodi svoj zeleni život i pusti druge da ga vode. Nek mile kao kornjače, nek skakuću kao zečevi, to je lično vlasništvo, autorsko pravo na delo. Sve ostalo je sivo ili belo i postaješ rob ili težak podanik…vreme teče, ide, ne staje…postoji svačije vreme…vreme se ne juri, ono ne beži, ali je umetnost življenja, maestralnost, uspeh, i lični i društveni, koračati u korak sa vremenom. Upoznajte me sa osobom koja to svakog trenutka uspeva, nema. Taj trenutak je svačija potreba, taj trenutak svakom izgleda drugačije, svaka duša je različita, polovina sopstvenog tela nije ista sa drugom polovinom, svaka ćelija ima svoj kod. Zelena priroda, zelena prostranstva, zelena slova i reči…vidim te zeleno, dušo moja…

I kad kreneš zelenom livadom po sećanjima, potrebama, snovima, krilima leptira, postoji magija, bajka…odvedeš se u svoj obojen svet, obojiš ga svojim bojama, upoznaš zadovoljstvo, možda na trenutak mir, i to je zelena tajna. Poklanjam je na dar, danas, od srca. 🙂



{January 8, 2013}   Most
nije moja slika..."besplatno je uzeta" i ne piše prijavi! Lep, siguran most...

nije moja slika…”besplatno je uzeta” i ne piše prijavi! Lep, siguran most…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Opsednuta sam mostovima. Čitav, ovaj bogati život, prelazim preko mosta…na trenutak mi se učini da stojim na sredini i da su daske stabilne, neki dan sam na prvoj trećini, a u dane slične današnjem, čini mi se, da sam na samom početku i da, samo, zurim u dugu stranu. Jedno je sigurno; još nisam prešla, i nadam se, ne uskoro. Nekad, mi se čini da sam toliko sigurna i pametna, pa skačem bezglavo po daskama koje život znače, sve prašina odleće i ugibaju se sastvi po ritmu mog nezrelog huliganstava, dok, ne pukne sastav i tresnem o ledinu da se zemlja zatrese. Od bola ne znam gde se nalazim, ne znam da se postavim na noge i zapitam se: ko sam, šta sam, zašto sam? Uh, mrzim taj ritam bezglavog poskakivanja ali ga, pametne sede brade, nazivaju nezrelim povratnim emocionalnim reakcijama na učinjeno. I redovno mi se dešavaju, što znači, stojim na početku, na pragu mosta i kao majmun gledam u drugu stranu. Zurim tupo. Ništa mi nije jasno, ni zašto radim iste stvari, ni zašto reagujem kao dete kome su oteli igračku pa vrišti, ni zašto me boli sve na meni i na koji deo tela sam pala i tresnula o tlo. Nekad je ispod voda, potok, pa ublaži pad ali žestoko pljusne da se pomeri tok vode kojim se namerila ili bara nestane na neki momenat. Svejedno, boli kao da sam pala prvi put. Popela sam se i stojim na početku, ponovo, se vraćajući svojim rečima kao da ih sama nisam zapisala u momentima svog otrežnjenja: “Volela bih svoj odraz kad “prelazim preko mosta” da pustim reka da ga zapamti, da otplovi daleko da se nikad ne vrati…da se ne okrenem i ne pogledam šta voda nosi jer to sam htela da bacim…e, to se zove zaborav, pa onda mogu da oprostim…” E, zato sam na početku, na početku jer sam u trenutku razumela neke stvari, a reagovala sam isto…pa gde sam to ja? Izvinite, molim Vas, moje moždane ćelije što sa pravom očekujem uzvraćnje na dogovorene stvari, kao da “ruka ruci” nešto, danas, znači! Izvolte odšetajte u svoj svet bajki tamo Vam je lepše, sivičaste mase nedorečene, pa se brćkajte u vodi koja se zove “Karakter”. Sad posle nove lekcije, tamo gde očekuju vaše “čekiranje” ponovo “gulite” istraživanje same, potpišite se svojim imenom ali nađite punu kotizaciju jer ja ne mogu da je nađem. Odmetnule ste se od mene u trenutku mog poskakivanja po daskama kad ste mi najviše trebale i ja Vas pitam sivičaste tvorevine, da li ste izletele iz urezanih vijuga poštovanog Mozga ili su se i one izbrisale? Nedozrelo, nedozrelo…kao da gospođa Pravda stvarno postoji, zar, niste naučile da ona gizdavo korača samo “ispisanim perom ulicama” i tamo se šepuri i deli savete. Kad ste se poslednji put rukovali sa njom “uživo”! Ja jesam par puta, na trenutak…e, to ne zaboravljam i to pamtim, uvek, jer to je za panćenje. Kretanje je zakon, protivprirodno je da točak stoji u mestu, jer kad se okrene mačevi se ukrste. Zato kažem, to je od prirode ili Boga, zovite kako hoćete ali na njima je da reše i loše stvari oproste…mi prizemni, ovozemaljski, svaki na svoj način sklepani, tome u globalnom smislu nismo dorasli, a visokoumne duhovne duše ne poredite sa mojim moždanim ćelijama. One su takve kakve su, nedozrele, đipaju po daskama koje život znače i reaguju na gospođu Pravdu koja šeta ulicama gizdavo ukrašenim perom samozvanih mislilaca (zar, sam se usudila da je ušetam u svoja slova?) E, pa duboku samospoznaju, duhovni mir, snagu volje, bezgraničnu ljubav prema nesavršenstvu ostavljam glavama koje kasnije dobijaju “Zlatni oreol svetaca” i duboko im se klanjam, bezuslovno poštujući duhovno savršenstvo. Ja ostajem nesavršena, grešna, nedovršena, od sebe neshvaćena, ovozemaljska ali van stvarnog sveta. Mene leče bajke. Zato ka putu u stvarnost, kad zagrizem pogaču njenog ploda prolazeći pored gospođe Pravde svojim perom, neovlašćeno i bezobrazno se i sama gistreći, umem da zapišem nešto ovako;

“Večeras, večeras pustite sve zle vetrove da se sami oduvaju od dobrih ljudi. Silne zaboravite jer davno su u svom zaboravu, pustite da reka odnese i sećanje koje gorčinu doziva jer nisu zaslužili da ruše odabrani svet kojim hodate. Ako duboko u srcu nosite sjaj prave vrednosti i verujete da vredite sebi i svojoj duši, takva kakva je, put će se otvoriti…ne prizivam čudo, šljam na površinu vode izbije i pluta neko vreme, ali voda svojom energijom uspeva da ga izbaci, još uvek. To što su svi biseri na dnu, ne znači da ne postoje, već, da se ne vide od onog jada što po površini pluta. Postoji pravo vreme za sve…laku noć, dobri ljudi :)”

  …i baš, sam bila “pametna”…na trenutak smo “Ja” i gospođa Pravda preko slova i “pera” ukrstile pogled, i kao se prepoznale…pola duša nije shvatilo šta sam htela da kažem, osim dve- tri pozvane, a gospođa gizdavo šeta uz pomoć moga pera, mene boli ubijeno mesto i daha nemam od skakanja po daskama, ne razgovaram sa mojim sivim drugaricama u najvažnijem svratištu svog tela, a jednako boli. Zato sam na početku mosta, kao majmun gledam u drugu stranu i spremam se da pelazim, ponovo, preko njega…i zovem se čovek iz gomile 🙂

To bi bila priča o mostu i daskama koje život znače, samo malo otkinutog kolača, suviše je dugačka i velikim delom nepoznata onim sivim prijateljicama što su, često, u svađi sa mojim postojanjem…dobar dan, dobri ljudi!



{January 4, 2013}   Magla
nebo u magli

nebo u magli

 

 

 

 

 

 

Tekst je težak i nije za decu 

U danima duboke magle, mirno čekam, na njenom rubu zagledana u beli, siv, muljav trag koji ostavlja po ivici. Ne verujem da su sve magle iste ali ako pružiš ruku i zakoračiš u tajnovit svet koji krije, prijatnost gubi trag. Svi smo, nekad, pozvani u njen svet. Kad treptaj duše traži put da se otkine, prostranstva postaju velika, neispitana i tu na rubu istine, stvarnosti se ostaje nem. Nešto vuče u tihi, mutni svet, beskraji nude varljivo mirovanje i izgubljen svet. Magla i njen rub. Tanušna traka postojanja gde vrhovima cipela dodiruješ i jedan, i drugi svet, kraj ili početak. Krhkost. Balans. Predaja. Pobeda. Stojim i gledam u njen rub. Ušla bih da upoznam, da saznam, da zapišem…znam, tu ne smem. Ivica je zakon. Sad, gledam u maglovito, drago biće do sebe, u očima vidim mutni trag. Dovoljno je. Znam. Ne idem dalje. Tu stojim sa njom, tišina priča…reči nisu potrebne. Magla. To je trag, tom stazom ne mogu do nje. Tu sam, na rubu. Nekad, samo nekad pružim ruku u nepoznat protok da je dohvatim i hladno je. Jeza. Čovek ostaje sam u mutnom, nepoznatom svetu. Poslednja stanica. Kraj, gori od smrti. Smrt ima dah.  Magla je svet samoće, gubljenja duše, svet nemih očiju, strah. Čuvam dušu, negde prisutnu, dlanovima sam je zahvatila kao mlaz vode kojim umijem novi dan…prolazi kroz prste, gledam u prazne ruke. Vodim tuđu bitku, najteži mogući plan. Znam, početak i tok ne hvatam. Ne smem za tom dušom, ostajem na mestu svom, olovnim nogama na ivici nepoznatog dna. Moj balans. Snaga. Bol.

Ne želim, više, da znam. Dovoljno je do crte. Ostajem da postojim pored ivice, moja bitka nije. Imam svoj put, obećanje. Srce olovno, noge olovne, nepoznato, a krvi moje…okrećem se snegu, suncu, svetlucavoj beloj boji. Život. Moj cilj. Tu sam na ivici magle, postojim, čuvam tuđe bitke, do magle. Od svega na ivici, samo bol. Život za život. Vrsta žrtve za kraj. Na rubu magle, mutnog beskraja. Magla je po ivicama, svuda oko nas…



{January 1, 2013}   Buđenje

pogled iz, jednog, stana...

Čini mi se da što više tražim, manje nalazim…nekad mi je, tako, jednostavno bilo da prijateljstva shvatim kao prirodnu, normalnu pojavu i nisam imala čestu potrebu za nametnutim gradiranjima: dobar, bolji, najbolji do jedini. Kako sam starija, sve mi se više čini da manje znam, da su ogledala i u njima odrazi mutniji, da je sve komplikovanije, zamršenije, tužno, tužnije, najtužnije…

Nekako, kao da sam u 33 počela da dobijam potpuno jasne stavove o nekim životnim pitanjima i nema to neke veze sa hrišćanskim teorijama, Isusom i mojim verskim ubeđenjma. U to vreme sam počela pravilno da slažem rasutu slagalicu, i svakim danom do današnjeg, lagano stvarala neku svoju sliku duboko viđenu u sebi, već, postojeću u mojoj podsvesti. Kad slažem kockice ili slagalicu u glavi znam da se povučem, osamim, da dugo ostanem u sebi. Svaku prelomnu godinu, svog života, duboko pamtim i znam da sam na tim frekvencijama u dubokoj patnji, traženju ili osami dostizala duboko urezane tonove, nove zrelosti. Ne dovodim to u vezu sa, naročitom, pameću i bistroćom, već, sa sopstvenom prirodom duboko usađenom u genima, navikama, stečenim nasleđem i nadgradnjom. Mislim, da u to vreme, moja želja da postanem majka je postala kristalno jasna, da su shvatanja majčinstva i potrebe za davanjem bezuslovne ljubavi kod mene bile, jedino, moguće kroz majčinstvo i naučila sam da želim žarko, da molim , da se nadam bezgranično. Bezuslovno. Prijateljstva su počela da se osipaju, nije mi bilo potrebno da u proređenoj gomili nazivanja ponovo iza sebe vučem masovnost. Najmanje sitnice su dobijale svoja oblikovana značenja, i bila čudak ili ne, sebi sam postajala jasnija. Tek, u bolnim periodima i gubljenju voljenih osoba, naučila sam šta je laž, a šta istina i upoznala se sa činjenicom da ne očekujem uzvraćanja na učinjene stvari…u tim vremenima, više, sam dobijala od manje bliskih osoba i poznanika i na mojoj listi prijateljstvo se svelo na par porodica i jednog zlata vrednog prijatelja iz detinjstva. Jasna mi je postala krvna veza, i sve grane tog drveta što se svode na ukras mog porodičnog stabla. Jednostavno, prirodnom pravdom, je uređeno da se ne daje da bi se dobilo uzvraćanje uslige. Ne kažem da sam to odmah shvatila i mirno prihvatila, ali su mi postale jasne utabane staze kojima sam se uputila…
Sve najbolje ljude oko sebe sam ispraćala u nove pobede i napredak i bila sam srećna, zbog njih…uvek, sam bila iskreno srećna jer sam sebi usadila duboko verovanje da im svojim željama donosim te srećne staze kojima odlaze, a ja sam ostajala sama sa sobom i svojim mislima (verovatno, jer sam to isto tako umislila i tom istom energijom, samo, u obrnutom smeru donosila sebi kućište mog postojanja). Moju, jedinu, pravu prijateljicu viđam retko i čujem ređe nego obično, tim novim elektronskim linijama, a ispratila sam je u svet da tamo raširi krila i da se radujem zbog nje. Svaka sitnica na putu njenog uspeha i moja je, jer sam sa njom i biću, to je slagalica koja se sama umetnula i ne mrda sa svoga mesta, ona prava, jedina. I dođu ti dani, kad cela od krvi i mesa, stoji ispred mene i priča, a ja ne mogu da sačekam i ne znam šta ću pre da kažem, pa onda dođemo u fazu da ne moramo da pričamo, samo se priča i sve se zna…to jedino, čuvam.
Danas me obraduju poznanstva, nenadana, lepa i nadam se od njih nečemu novom da slagalica ne ostane prazna, zelena ili siva u nijansama, ali ne prazna. Volim te iznenadne boje u svom zatvorenom svetu, često ih ne razumem, često ne znam šta pričaju i šta znače, ali tražim i čekam, nadam se, gledam. Sve ono iz mase što se osulo i predalo stajanju, zaleđenom stanju, što mi je značilo puno, prizvano u sećanja budi u meni neka nerazumevanja, nemir i strahove…znam, naučila sam da ne očekujem uzvraćanja, ali nisam naučila da primam nazad nerazumevanje i ružne, niske reči…to me jednako boli, i danas. Pokušavam da prihvatim teoriju da je 90% emotivnih povreda učinjeno nenamerno, da one govore i opisuju osobu koja ih čini, a ne mene…ne ide jer nisu to, tek, neka tamo lica…to su zaleđene osobe iz mase koje sam ja, nekad, birala i izabrala za meni drage. Ja sam kriva, ja ih nisam složila u slagalicu na pravo mesto.
Ono što sam rekla na početku da nisam imala čestu potrebu za nametnutim gradiranjima: dobar, bolji, najbolji do jedini, da što sam starija, sve mi se više čini da manje znam, da su ogledala i u njima odrazi mutniji, da je sve komplikovanije, zamršenije, tužno, tužnije, najtužnije…mislim tako, jer, primećujem da je sve više nesređenih slagalica i potreba za stvaranjem sopstvene slike, sazrevanjem…do saznanja da je, obično, jedan jedini, tu da te razume, neprihvatljivo i daleko u određenom periodu života, neshvatljivo, malo…a nije, nije ako je pravo i dovoljno je ako je slagalica, takva kakva je, prihvaćena od autora. Njegovo je delo.

Učim da živim na svoj način, da razumem ono što je stvoreno mojom četkicom u mom svetu boja, i danas…nije meni moj svet mali.

pozajmljeno iz albuma prijatelja...meni, pristup dozvoljen :)



et cetera