nebo u magli
Tekst je težak i nije za decu
U danima duboke magle, mirno čekam, na njenom rubu zagledana u beli, siv, muljav trag koji ostavlja po ivici. Ne verujem da su sve magle iste ali ako pružiš ruku i zakoračiš u tajnovit svet koji krije, prijatnost gubi trag. Svi smo, nekad, pozvani u njen svet. Kad treptaj duše traži put da se otkine, prostranstva postaju velika, neispitana i tu na rubu istine, stvarnosti se ostaje nem. Nešto vuče u tihi, mutni svet, beskraji nude varljivo mirovanje i izgubljen svet. Magla i njen rub. Tanušna traka postojanja gde vrhovima cipela dodiruješ i jedan, i drugi svet, kraj ili početak. Krhkost. Balans. Predaja. Pobeda. Stojim i gledam u njen rub. Ušla bih da upoznam, da saznam, da zapišem…znam, tu ne smem. Ivica je zakon. Sad, gledam u maglovito, drago biće do sebe, u očima vidim mutni trag. Dovoljno je. Znam. Ne idem dalje. Tu stojim sa njom, tišina priča…reči nisu potrebne. Magla. To je trag, tom stazom ne mogu do nje. Tu sam, na rubu. Nekad, samo nekad pružim ruku u nepoznat protok da je dohvatim i hladno je. Jeza. Čovek ostaje sam u mutnom, nepoznatom svetu. Poslednja stanica. Kraj, gori od smrti. Smrt ima dah. Magla je svet samoće, gubljenja duše, svet nemih očiju, strah. Čuvam dušu, negde prisutnu, dlanovima sam je zahvatila kao mlaz vode kojim umijem novi dan…prolazi kroz prste, gledam u prazne ruke. Vodim tuđu bitku, najteži mogući plan. Znam, početak i tok ne hvatam. Ne smem za tom dušom, ostajem na mestu svom, olovnim nogama na ivici nepoznatog dna. Moj balans. Snaga. Bol.
Ne želim, više, da znam. Dovoljno je do crte. Ostajem da postojim pored ivice, moja bitka nije. Imam svoj put, obećanje. Srce olovno, noge olovne, nepoznato, a krvi moje…okrećem se snegu, suncu, svetlucavoj beloj boji. Život. Moj cilj. Tu sam na ivici magle, postojim, čuvam tuđe bitke, do magle. Od svega na ivici, samo bol. Život za život. Vrsta žrtve za kraj. Na rubu magle, mutnog beskraja. Magla je po ivicama, svuda oko nas…
zelenicapreslica 