Lele nema…

Ma, samo ružna klompa…

Nema Lele…nema je skroz, potpuno. Nestala.

Tri puta, u toku dana, idem u prodavnicu, nšta. Obujem stare papuče ili klompe, neočešljana mi kosa, imitiram. Čudno je to kako ljudi počinju da veruju u svašta, u ponavljanja, imitiranja. Odvratno je i bolno kako se vezujemo za prikaze, potrebe, stvari…osobe. Nedostaje mi. Ona je bila moja stvorena vera u nešto. Nešto me je držalo na vetrovima da ne padnem. Nema Lele, tražim nešto…tražim Lelu, danima. Bojim se običnosti jednog dana. Bojim se nestajanja i prostog preživljavanja, bez nečega. Treba mi Lela. Treba, kao lek. I neću da je smestim u bajke, nije bajka i tu je, negde. Samo, opet, treba da se sretnemo…

Lela žuri. Lela klopara starim papučama. Lela kupuje u prodavnici preko puta moje zgrade. Gledam kroz prozor, u prodavnicu. Lela, neočešljane kose koja viri ispod čudne kape. Ima hiljadu šešira, kačketa i neobične, dečije kape. Juri neuredna, stalno, juri…ali zato ima najtopliji osmeh uz dobar dan, najsetniji pogled i skrivenu tugu ispod ljubaznosti. Lela je neobična. Hoću da se vrati, meni, Lela. Prisvojila sam je. Našla sam, nešto, u njoj što me izvlači iz običnosti. Ma, Lela mi je u venama.

Ja ne želim da slušam te priče i reči što se prosipaju iz čeljusti palanačkih odroda…nije tako, nju to ne zanima i neću da naklapam sa njima, da im verujem. Samo se sakrila u sebe, da sačeka kao uvek, da ih prođe…ostavite, Lelu na miru! Postajem kao oni. Zašto moram to da pričam? Nepotrebno. Lela je meni, neko. Neko bitan. Neko poseban. Neko potreban. I nema je. Nestala. Ne znam da je nađem. Nesposobna, ja! Ma, vi to ne razumete?! Ne možete da shvatite? E, ja ne mogu da prihvatim i shvatim gde je nestala! I neću da nestane, i da je nema…nije me briga šta mislite.

Idem, ponovo, u prodavnicu. Navlačim stare klompe i klepećem, što jače mogu. Idem da sretnem, Lelu…

ovo je delić jedne napisane priče 🙂