zelenicapreslica











{February 28, 2013}   Al’…
samo, cvet...

samo, cvet…

Zoveš me,

opet,
na naćin nem…

nudiš

da probam

za zrno lek,

i radiš

to svesno

sa  namerom

jasnom

za tren,

za reč,

za smeh…

i ja

ti dajem cvet

i pružam naivno

kao cvet,

čitav svet

za isti lek,

za reč…

ta,

uzmi je,

evo…

noć je pokrila

svaki greh…

i istinu,

i obmanu,

i reč za reč…

...i cvet je cvet...

…i cvet je cvet…

da si me čitao

i da me znaš,

ne bi mi,

to,

tako nudio

i tim

me
na obalu

obećanu

školjkom zatvorio

i za reč dobio.

Volim,

ja,

obećane obale,

prividno sigurne

školjke zatvorene

i negde

zeleno more…

i tome

da odolim mogu,

al’ zrno poznato

iz pesme moje,

i mojom željom

dozvano na kušanje…

e, za to reči dajem…

a da me znaš

i da si me čitao,

ne bi me

istim dozivao…

samo, na jezeru...

samo, na jezeru…

za cvet,

u cvetu geh

i zrna med…

ni reči nisu

manje važne… 

sve postane greh,

u grehu beg…

uzmi reč,

ostavi cvet…

P.S.

…ožive preslica, a mislila sam da mrem 😉 …izlete, onako, bum…čas!

…dobro veče! 🙂 …izbacam, možda, se predomislim pa zaboravim…ili, ne daj Bože, pročitam pa prepravim… 🙂

I ovaj tekst poklanjam njoj/mu (oni znaju)…ja ne znam da pišem o ljubavi, ja sam samo znak raspoznavanja u ružnoj haljinici… 😀 ♥

pesma sa:

http://vidimtezeleno.com

tamo je malo doterana…ima lepšu frizuru. 🙂



{February 12, 2013}   Diši…
Ovo je nos, na nos se diše...

Ovo je nos, na nos se diše…

Kako se diše?

Gde to piše?

I kako dozira?

Ima li da valja,

ima li bolje,

koliko varira,

koliko udisaja izmiče?

Šta misliš

sa koje strane je svežije,

gde je zdravije?

Da proveriš,

pa mi kaži,

nauči me…

kako da udahnem,

da preživim,

da oprostim

Tebi dopustim,

da dišeš,

umesto mene,

sve što nije.

Pitaj, tamo,

da te nauče,

znaju oni bolje?

Diši duboko,

Tebi se može,

Tebi se hoće,

Ti misliš,

Ti znaš najbolje.

Diši, ne diši,

pa opet, diši…

sad malo,

sad više,

ali tiše…

još, tiše…

Strašno, ružan nos

Strašno, ružan nos

vežbaj tišinu,

nestajanje,

jer ti postojiš

kad mi se hoće…

to li je?

Pusti mi note,

molim te…

okreni me,

namesti me,

rastavi me,

postavi me…

jer, Ti misliš

Tebi se može…

i ja te puštam

i ćutim

i gledam… 

dišem,

pa ne dišem,

sad vežbam

i čekam…

čekam da prodišem.

 Ti misli da možeš

sve što hoćeš,

kad završim sa vežbanjem

objasniću Ti,

šta da udahneš…

jer, sad Ti dišeš.

Diši…

pesma sa:

http://vidimtezeleno.com



{February 8, 2013}   Ta, ne znam ni ja…
...olupina puža na crvenoj plaži...

…olupina puža na crvenoj plaži…

 

Ubijaju ove, periodične, tuge. Neko, to, zove tugom? To stezanje, zastajnje u grlu, prosutu vodu u silom otvorena usta, pa ne možeš da dišeš od krkljanja. Pustila se neka omaška, baška kao ledeni brg i stisla zima, ledenica se ne topi. Ubijaju ledenice, polako. Dozivaju se kao neprežaljena sećanja i zabadaju šiljate vrhove, vrte, burgijaju tamo, na mestu srca. Neka olupina od puža se umila ledenim talasom, smrznuta i skvašena se kruni, tu na obali razmišljanja. Usporeni talasi. Zimuštija, neka.

Galebovi lete visoko, strašno visoko…čuvaju krila. Nikom ja ne pričam da uđe u ove papuče, ostavljene na obali, da mu se noge smrznu. Pričam kako izgleda zamrznuta oluja što protutnji porama i venema. Uvuče se u komore i zaledi krv. Saplićeš se bosim i smrznutim nogama, o sopstvene noge, po obali…ne osećaš prste. Tamo negde, šušti, nema tona. Šuuušti. Čupav osećaj, kad krajolik, nema ni muziku, ni tišinu. Bali ledeno i šušti. Zamrznut pesak bode kao iglicama, akupunktira na pravim mestima jauke. Izjela se sećanja. Oni galebovi, iz dalekog plavetnila, liče na zaustavljene tragove nečega, tamo. Vilice se stežu, zubi škripe i pucaju. Opet, ti ne kažem da se zadržavaš na hladnoj obali, toliko dugo, da se uvaljaš u sav pesak sa nje. Mnogo je to. Premestila bih, ovu olupinu od puža, iza stene da se malo osuši, ali mi se prsti smrzli…ne mogu da ih savijem. Blesava varijacija sa ponavljanjem.

…neka je obala. Strašno mi je zima da posrćem po njoj i puštam pesak da mi se zariva u zaleđene tabane. Tabanaću, drugi put. Ima dana. Pucaju papuče po šavovima od hladnoće, a navlačim ih silom. Silom lomim led, nek pucaju…to su samo papuče za plažu. Ima jeftinih drtina, na raznim mestima prodaje…uzeću tamo, za drugi put. Jedva podižem puža, prtvoriće se u zaleđene krhotine. Skloniću ga, tamo, iza stene  Sad, se vraćam…

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 



{February 3, 2013}   Bojim se…
Tamno je, kao u večernje...bojim se.

Tamno je, kao u večernje…bojim se.

 

Pesma sa;

http://vidimtezeleno.com

Bojim se da ne zaboravim,

da gene ne probudim,

da se ne zamuti tekućina u venama,

 zapisujem sećanja.

Jer, da se prospem,

u mrak da potonem,

davnog  bih se setila,

trenutno zaboravila,

i ne bih se poznala.

Ja sam nezgrapna,

 umorna žena

što ne zna da hoda po krugovima

i život kroz prste prosipa

kao da ga večito ima.

Zato u tvoje krugove ne bih ulazila,

ne bih nikad obod pokidala,

ne bih te povredila,

da sam pre znala,

pre tu postojala.

Bojim se mraka,

plaše me zvona večernja,

zapisujem da opstanem,

čitam da urežem značenja,

jer ako mi se vene zamute,

čitaj mi šta sam zapisala,

da se u trenu sklonim,

da pobegnem od zaborava.

Čitaj mi,

čitaj mi neprekidno,

da se ne otkinem od postojanja,

otvori krugove da se ne sapletem,

da ne ostanem sama.

Kratko se pamti,

krčka u venama,

pišem da složim sećanja.

Čitaj mi,

čitaj polako,

 ako ostanem sama,

u krugu zaborava.

Bojim se…

Tebi.

Povezano sa tekstom;

Magla

https://zelenicapreslica.wordpress.com/2013/01/04/magla/



et cetera