zelenicapreslica











{January 4, 2013}   Magla
nebo u magli

nebo u magli

 

 

 

 

 

 

Tekst je težak i nije za decu 

U danima duboke magle, mirno čekam, na njenom rubu zagledana u beli, siv, muljav trag koji ostavlja po ivici. Ne verujem da su sve magle iste ali ako pružiš ruku i zakoračiš u tajnovit svet koji krije, prijatnost gubi trag. Svi smo, nekad, pozvani u njen svet. Kad treptaj duše traži put da se otkine, prostranstva postaju velika, neispitana i tu na rubu istine, stvarnosti se ostaje nem. Nešto vuče u tihi, mutni svet, beskraji nude varljivo mirovanje i izgubljen svet. Magla i njen rub. Tanušna traka postojanja gde vrhovima cipela dodiruješ i jedan, i drugi svet, kraj ili početak. Krhkost. Balans. Predaja. Pobeda. Stojim i gledam u njen rub. Ušla bih da upoznam, da saznam, da zapišem…znam, tu ne smem. Ivica je zakon. Sad, gledam u maglovito, drago biće do sebe, u očima vidim mutni trag. Dovoljno je. Znam. Ne idem dalje. Tu stojim sa njom, tišina priča…reči nisu potrebne. Magla. To je trag, tom stazom ne mogu do nje. Tu sam, na rubu. Nekad, samo nekad pružim ruku u nepoznat protok da je dohvatim i hladno je. Jeza. Čovek ostaje sam u mutnom, nepoznatom svetu. Poslednja stanica. Kraj, gori od smrti. Smrt ima dah.  Magla je svet samoće, gubljenja duše, svet nemih očiju, strah. Čuvam dušu, negde prisutnu, dlanovima sam je zahvatila kao mlaz vode kojim umijem novi dan…prolazi kroz prste, gledam u prazne ruke. Vodim tuđu bitku, najteži mogući plan. Znam, početak i tok ne hvatam. Ne smem za tom dušom, ostajem na mestu svom, olovnim nogama na ivici nepoznatog dna. Moj balans. Snaga. Bol.

Ne želim, više, da znam. Dovoljno je do crte. Ostajem da postojim pored ivice, moja bitka nije. Imam svoj put, obećanje. Srce olovno, noge olovne, nepoznato, a krvi moje…okrećem se snegu, suncu, svetlucavoj beloj boji. Život. Moj cilj. Tu sam na ivici magle, postojim, čuvam tuđe bitke, do magle. Od svega na ivici, samo bol. Život za život. Vrsta žrtve za kraj. Na rubu magle, mutnog beskraja. Magla je po ivicama, svuda oko nas…



{January 1, 2013}   Buđenje

pogled iz, jednog, stana...

Čini mi se da što više tražim, manje nalazim…nekad mi je, tako, jednostavno bilo da prijateljstva shvatim kao prirodnu, normalnu pojavu i nisam imala čestu potrebu za nametnutim gradiranjima: dobar, bolji, najbolji do jedini. Kako sam starija, sve mi se više čini da manje znam, da su ogledala i u njima odrazi mutniji, da je sve komplikovanije, zamršenije, tužno, tužnije, najtužnije…

Nekako, kao da sam u 33 počela da dobijam potpuno jasne stavove o nekim životnim pitanjima i nema to neke veze sa hrišćanskim teorijama, Isusom i mojim verskim ubeđenjma. U to vreme sam počela pravilno da slažem rasutu slagalicu, i svakim danom do današnjeg, lagano stvarala neku svoju sliku duboko viđenu u sebi, već, postojeću u mojoj podsvesti. Kad slažem kockice ili slagalicu u glavi znam da se povučem, osamim, da dugo ostanem u sebi. Svaku prelomnu godinu, svog života, duboko pamtim i znam da sam na tim frekvencijama u dubokoj patnji, traženju ili osami dostizala duboko urezane tonove, nove zrelosti. Ne dovodim to u vezu sa, naročitom, pameću i bistroćom, već, sa sopstvenom prirodom duboko usađenom u genima, navikama, stečenim nasleđem i nadgradnjom. Mislim, da u to vreme, moja želja da postanem majka je postala kristalno jasna, da su shvatanja majčinstva i potrebe za davanjem bezuslovne ljubavi kod mene bile, jedino, moguće kroz majčinstvo i naučila sam da želim žarko, da molim , da se nadam bezgranično. Bezuslovno. Prijateljstva su počela da se osipaju, nije mi bilo potrebno da u proređenoj gomili nazivanja ponovo iza sebe vučem masovnost. Najmanje sitnice su dobijale svoja oblikovana značenja, i bila čudak ili ne, sebi sam postajala jasnija. Tek, u bolnim periodima i gubljenju voljenih osoba, naučila sam šta je laž, a šta istina i upoznala se sa činjenicom da ne očekujem uzvraćanja na učinjene stvari…u tim vremenima, više, sam dobijala od manje bliskih osoba i poznanika i na mojoj listi prijateljstvo se svelo na par porodica i jednog zlata vrednog prijatelja iz detinjstva. Jasna mi je postala krvna veza, i sve grane tog drveta što se svode na ukras mog porodičnog stabla. Jednostavno, prirodnom pravdom, je uređeno da se ne daje da bi se dobilo uzvraćanje uslige. Ne kažem da sam to odmah shvatila i mirno prihvatila, ali su mi postale jasne utabane staze kojima sam se uputila…
Sve najbolje ljude oko sebe sam ispraćala u nove pobede i napredak i bila sam srećna, zbog njih…uvek, sam bila iskreno srećna jer sam sebi usadila duboko verovanje da im svojim željama donosim te srećne staze kojima odlaze, a ja sam ostajala sama sa sobom i svojim mislima (verovatno, jer sam to isto tako umislila i tom istom energijom, samo, u obrnutom smeru donosila sebi kućište mog postojanja). Moju, jedinu, pravu prijateljicu viđam retko i čujem ređe nego obično, tim novim elektronskim linijama, a ispratila sam je u svet da tamo raširi krila i da se radujem zbog nje. Svaka sitnica na putu njenog uspeha i moja je, jer sam sa njom i biću, to je slagalica koja se sama umetnula i ne mrda sa svoga mesta, ona prava, jedina. I dođu ti dani, kad cela od krvi i mesa, stoji ispred mene i priča, a ja ne mogu da sačekam i ne znam šta ću pre da kažem, pa onda dođemo u fazu da ne moramo da pričamo, samo se priča i sve se zna…to jedino, čuvam.
Danas me obraduju poznanstva, nenadana, lepa i nadam se od njih nečemu novom da slagalica ne ostane prazna, zelena ili siva u nijansama, ali ne prazna. Volim te iznenadne boje u svom zatvorenom svetu, često ih ne razumem, često ne znam šta pričaju i šta znače, ali tražim i čekam, nadam se, gledam. Sve ono iz mase što se osulo i predalo stajanju, zaleđenom stanju, što mi je značilo puno, prizvano u sećanja budi u meni neka nerazumevanja, nemir i strahove…znam, naučila sam da ne očekujem uzvraćanja, ali nisam naučila da primam nazad nerazumevanje i ružne, niske reči…to me jednako boli, i danas. Pokušavam da prihvatim teoriju da je 90% emotivnih povreda učinjeno nenamerno, da one govore i opisuju osobu koja ih čini, a ne mene…ne ide jer nisu to, tek, neka tamo lica…to su zaleđene osobe iz mase koje sam ja, nekad, birala i izabrala za meni drage. Ja sam kriva, ja ih nisam složila u slagalicu na pravo mesto.
Ono što sam rekla na početku da nisam imala čestu potrebu za nametnutim gradiranjima: dobar, bolji, najbolji do jedini, da što sam starija, sve mi se više čini da manje znam, da su ogledala i u njima odrazi mutniji, da je sve komplikovanije, zamršenije, tužno, tužnije, najtužnije…mislim tako, jer, primećujem da je sve više nesređenih slagalica i potreba za stvaranjem sopstvene slike, sazrevanjem…do saznanja da je, obično, jedan jedini, tu da te razume, neprihvatljivo i daleko u određenom periodu života, neshvatljivo, malo…a nije, nije ako je pravo i dovoljno je ako je slagalica, takva kakva je, prihvaćena od autora. Njegovo je delo.

Učim da živim na svoj način, da razumem ono što je stvoreno mojom četkicom u mom svetu boja, i danas…nije meni moj svet mali.

pozajmljeno iz albuma prijatelja...meni, pristup dozvoljen :)



et cetera