zelenicapreslica











{February 8, 2013}   Ta, ne znam ni ja…
...olupina puža na crvenoj plaži...

…olupina puža na crvenoj plaži…

 

Ubijaju ove, periodične, tuge. Neko, to, zove tugom? To stezanje, zastajnje u grlu, prosutu vodu u silom otvorena usta, pa ne možeš da dišeš od krkljanja. Pustila se neka omaška, baška kao ledeni brg i stisla zima, ledenica se ne topi. Ubijaju ledenice, polako. Dozivaju se kao neprežaljena sećanja i zabadaju šiljate vrhove, vrte, burgijaju tamo, na mestu srca. Neka olupina od puža se umila ledenim talasom, smrznuta i skvašena se kruni, tu na obali razmišljanja. Usporeni talasi. Zimuštija, neka.

Galebovi lete visoko, strašno visoko…čuvaju krila. Nikom ja ne pričam da uđe u ove papuče, ostavljene na obali, da mu se noge smrznu. Pričam kako izgleda zamrznuta oluja što protutnji porama i venema. Uvuče se u komore i zaledi krv. Saplićeš se bosim i smrznutim nogama, o sopstvene noge, po obali…ne osećaš prste. Tamo negde, šušti, nema tona. Šuuušti. Čupav osećaj, kad krajolik, nema ni muziku, ni tišinu. Bali ledeno i šušti. Zamrznut pesak bode kao iglicama, akupunktira na pravim mestima jauke. Izjela se sećanja. Oni galebovi, iz dalekog plavetnila, liče na zaustavljene tragove nečega, tamo. Vilice se stežu, zubi škripe i pucaju. Opet, ti ne kažem da se zadržavaš na hladnoj obali, toliko dugo, da se uvaljaš u sav pesak sa nje. Mnogo je to. Premestila bih, ovu olupinu od puža, iza stene da se malo osuši, ali mi se prsti smrzli…ne mogu da ih savijem. Blesava varijacija sa ponavljanjem.

…neka je obala. Strašno mi je zima da posrćem po njoj i puštam pesak da mi se zariva u zaleđene tabane. Tabanaću, drugi put. Ima dana. Pucaju papuče po šavovima od hladnoće, a navlačim ih silom. Silom lomim led, nek pucaju…to su samo papuče za plažu. Ima jeftinih drtina, na raznim mestima prodaje…uzeću tamo, za drugi put. Jedva podižem puža, prtvoriće se u zaleđene krhotine. Skloniću ga, tamo, iza stene  Sad, se vraćam…

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 

Advertisements


{January 16, 2013}   Zeleno
Život je u stvarnosti siv, beo...i zelen. Crn nije.

Život je u stvarnosti siv, beo…i zelen. Crn nije.

post sa http://vidimtezeleno.com i ne znam kako sve to tehnički da udesim i za Vas;

Život je realno surov, siv, beo…i zelen. Crn nije. Zeleno proleće života nosi se u srcu, kao sećanje, kao snovi na javi, kao potreba. Volim zeleno. Ta sećanja i snovi, površno posmatrani, ne čine se uvek lepim i prijatnim. Čista obmana, sve što zaslužuje sećanje, potrebu ima zelenu boju jer sećanja, potreba, snovi imaju svoju svrhu. Šta bi nas držalo okačene za štipaljku na žici života, da ne vidimo zeleno?

Svako biće, ima vreme na životnom putu, kad oseća da parče duše preti da se otkine i odleti. Na trenutak sve stane, zaledi se, a prvi odgovor na dešavanje je beg, beg u pronađena prostranstva da rana, rez što na sastavu krvari, ne boli. Odbrana, anestezija, privremena utrnulost i priprema za buđenje. Potreba, stvorene navike, novi izmišljeni načini opstanka i zaštite sopstvenog bića da se ne rasparča, u tom “međuvremenu”, su različiti. Traži se zeleno za održavanje i funkciju sistema, za pripremu, za celovitost. Svako zavirivanje, mešanje, ometanje, oduzimanje te potrebe je nepotrebno. Uzima se bez roka, nema važenje, ne buđa i ne bajati se. Ako kao krnjača ideš napred, sigurno nećeš da zakasniš, neke kornjače žive trista godina. Ako površno skakućeš po takvim periodima, kao zec po livadi, i to je dobro. Svakom po potrebi. Ne kucaj, ne gviri, ne zaviruj, ne ometaj, ne požuruj, ne pritiskaj i ne kreći se kao slon po staklenoj radnji, jer ako staklo razbiješ i najsitniji komad može da se vrati i oči da ti istera (neće ti se dati međuvreme i anestezija, to zaboli u momentu). Ne brkajte ometanje, kljucanje i zavirivanje sa pravim prijateljskim, bliskim rukama, potrebnim. Zeleno je tišina, muzika, reči na papiru, reči, slušanje, ruke, dodiri…uzmi sve, uzmi šta ti treba sa police, besplatno. Zgrabi u naručje, napuni ruke, nosi gde hoćeš i konzumiraj do mile volje. Moj otac je imao uzrečice: “…ja rob prezarobljeni i težak si podanik…” i sve mi je jasno. Ne čini sebe robom, ne pravi se težak podanik. Vodi svoj zeleni život i pusti druge da ga vode. Nek mile kao kornjače, nek skakuću kao zečevi, to je lično vlasništvo, autorsko pravo na delo. Sve ostalo je sivo ili belo i postaješ rob ili težak podanik…vreme teče, ide, ne staje…postoji svačije vreme…vreme se ne juri, ono ne beži, ali je umetnost življenja, maestralnost, uspeh, i lični i društveni, koračati u korak sa vremenom. Upoznajte me sa osobom koja to svakog trenutka uspeva, nema. Taj trenutak je svačija potreba, taj trenutak svakom izgleda drugačije, svaka duša je različita, polovina sopstvenog tela nije ista sa drugom polovinom, svaka ćelija ima svoj kod. Zelena priroda, zelena prostranstva, zelena slova i reči…vidim te zeleno, dušo moja…

I kad kreneš zelenom livadom po sećanjima, potrebama, snovima, krilima leptira, postoji magija, bajka…odvedeš se u svoj obojen svet, obojiš ga svojim bojama, upoznaš zadovoljstvo, možda na trenutak mir, i to je zelena tajna. Poklanjam je na dar, danas, od srca. 🙂



{January 1, 2013}   Buđenje

pogled iz, jednog, stana...

Čini mi se da što više tražim, manje nalazim…nekad mi je, tako, jednostavno bilo da prijateljstva shvatim kao prirodnu, normalnu pojavu i nisam imala čestu potrebu za nametnutim gradiranjima: dobar, bolji, najbolji do jedini. Kako sam starija, sve mi se više čini da manje znam, da su ogledala i u njima odrazi mutniji, da je sve komplikovanije, zamršenije, tužno, tužnije, najtužnije…

Nekako, kao da sam u 33 počela da dobijam potpuno jasne stavove o nekim životnim pitanjima i nema to neke veze sa hrišćanskim teorijama, Isusom i mojim verskim ubeđenjma. U to vreme sam počela pravilno da slažem rasutu slagalicu, i svakim danom do današnjeg, lagano stvarala neku svoju sliku duboko viđenu u sebi, već, postojeću u mojoj podsvesti. Kad slažem kockice ili slagalicu u glavi znam da se povučem, osamim, da dugo ostanem u sebi. Svaku prelomnu godinu, svog života, duboko pamtim i znam da sam na tim frekvencijama u dubokoj patnji, traženju ili osami dostizala duboko urezane tonove, nove zrelosti. Ne dovodim to u vezu sa, naročitom, pameću i bistroćom, već, sa sopstvenom prirodom duboko usađenom u genima, navikama, stečenim nasleđem i nadgradnjom. Mislim, da u to vreme, moja želja da postanem majka je postala kristalno jasna, da su shvatanja majčinstva i potrebe za davanjem bezuslovne ljubavi kod mene bile, jedino, moguće kroz majčinstvo i naučila sam da želim žarko, da molim , da se nadam bezgranično. Bezuslovno. Prijateljstva su počela da se osipaju, nije mi bilo potrebno da u proređenoj gomili nazivanja ponovo iza sebe vučem masovnost. Najmanje sitnice su dobijale svoja oblikovana značenja, i bila čudak ili ne, sebi sam postajala jasnija. Tek, u bolnim periodima i gubljenju voljenih osoba, naučila sam šta je laž, a šta istina i upoznala se sa činjenicom da ne očekujem uzvraćanja na učinjene stvari…u tim vremenima, više, sam dobijala od manje bliskih osoba i poznanika i na mojoj listi prijateljstvo se svelo na par porodica i jednog zlata vrednog prijatelja iz detinjstva. Jasna mi je postala krvna veza, i sve grane tog drveta što se svode na ukras mog porodičnog stabla. Jednostavno, prirodnom pravdom, je uređeno da se ne daje da bi se dobilo uzvraćanje uslige. Ne kažem da sam to odmah shvatila i mirno prihvatila, ali su mi postale jasne utabane staze kojima sam se uputila…
Sve najbolje ljude oko sebe sam ispraćala u nove pobede i napredak i bila sam srećna, zbog njih…uvek, sam bila iskreno srećna jer sam sebi usadila duboko verovanje da im svojim željama donosim te srećne staze kojima odlaze, a ja sam ostajala sama sa sobom i svojim mislima (verovatno, jer sam to isto tako umislila i tom istom energijom, samo, u obrnutom smeru donosila sebi kućište mog postojanja). Moju, jedinu, pravu prijateljicu viđam retko i čujem ređe nego obično, tim novim elektronskim linijama, a ispratila sam je u svet da tamo raširi krila i da se radujem zbog nje. Svaka sitnica na putu njenog uspeha i moja je, jer sam sa njom i biću, to je slagalica koja se sama umetnula i ne mrda sa svoga mesta, ona prava, jedina. I dođu ti dani, kad cela od krvi i mesa, stoji ispred mene i priča, a ja ne mogu da sačekam i ne znam šta ću pre da kažem, pa onda dođemo u fazu da ne moramo da pričamo, samo se priča i sve se zna…to jedino, čuvam.
Danas me obraduju poznanstva, nenadana, lepa i nadam se od njih nečemu novom da slagalica ne ostane prazna, zelena ili siva u nijansama, ali ne prazna. Volim te iznenadne boje u svom zatvorenom svetu, često ih ne razumem, često ne znam šta pričaju i šta znače, ali tražim i čekam, nadam se, gledam. Sve ono iz mase što se osulo i predalo stajanju, zaleđenom stanju, što mi je značilo puno, prizvano u sećanja budi u meni neka nerazumevanja, nemir i strahove…znam, naučila sam da ne očekujem uzvraćanja, ali nisam naučila da primam nazad nerazumevanje i ružne, niske reči…to me jednako boli, i danas. Pokušavam da prihvatim teoriju da je 90% emotivnih povreda učinjeno nenamerno, da one govore i opisuju osobu koja ih čini, a ne mene…ne ide jer nisu to, tek, neka tamo lica…to su zaleđene osobe iz mase koje sam ja, nekad, birala i izabrala za meni drage. Ja sam kriva, ja ih nisam složila u slagalicu na pravo mesto.
Ono što sam rekla na početku da nisam imala čestu potrebu za nametnutim gradiranjima: dobar, bolji, najbolji do jedini, da što sam starija, sve mi se više čini da manje znam, da su ogledala i u njima odrazi mutniji, da je sve komplikovanije, zamršenije, tužno, tužnije, najtužnije…mislim tako, jer, primećujem da je sve više nesređenih slagalica i potreba za stvaranjem sopstvene slike, sazrevanjem…do saznanja da je, obično, jedan jedini, tu da te razume, neprihvatljivo i daleko u određenom periodu života, neshvatljivo, malo…a nije, nije ako je pravo i dovoljno je ako je slagalica, takva kakva je, prihvaćena od autora. Njegovo je delo.

Učim da živim na svoj način, da razumem ono što je stvoreno mojom četkicom u mom svetu boja, i danas…nije meni moj svet mali.

pozajmljeno iz albuma prijatelja...meni, pristup dozvoljen :)



et cetera