samo, cvet…
Zoveš me,
opet,
na naćin nem…
nudiš
da probam
za zrno lek,
i radiš
to svesno
sa namerom
jasnom
za tren,
za reč,
za smeh…
i ja
ti dajem cvet
i pružam naivno
kao cvet,
čitav svet
za isti lek,
za reč…
ta,
uzmi je,
evo…
noć je pokrila
svaki greh…
i istinu,
i obmanu,
i reč za reč…
…i cvet je cvet…
da si me čitao
i da me znaš,
ne bi mi,
to,
tako nudio
i tim
me
na obalu
obećanu
školjkom zatvorio
i za reč dobio.
Volim,
ja,
obećane obale,
prividno sigurne
školjke zatvorene
i negde
zeleno more…
i tome
da odolim mogu,
al’ zrno poznato
iz pesme moje,
i mojom željom
dozvano na kušanje…
e, za to reči dajem…
a da me znaš
i da si me čitao,
ne bi me
istim dozivao…
samo, na jezeru…
za cvet,
u cvetu geh
i zrna med…
ni reči nisu
manje važne…
sve postane greh,
u grehu beg…
uzmi reč,
ostavi cvet…
P.S.
…ožive preslica, a mislila sam da mrem 😉 …izlete, onako, bum…čas!
…dobro veče! 🙂 …izbacam, možda, se predomislim pa zaboravim…ili, ne daj Bože, pročitam pa prepravim… 🙂
I ovaj tekst poklanjam njoj/mu (oni znaju)…ja ne znam da pišem o ljubavi, ja sam samo znak raspoznavanja u ružnoj haljinici… 😀 ♥
pesma sa:
tamo je malo doterana…ima lepšu frizuru. 🙂
