nije moja slika…”besplatno je uzeta” i ne piše prijavi! Lep, siguran most…
Opsednuta sam mostovima. Čitav, ovaj bogati život, prelazim preko mosta…na trenutak mi se učini da stojim na sredini i da su daske stabilne, neki dan sam na prvoj trećini, a u dane slične današnjem, čini mi se, da sam na samom početku i da, samo, zurim u dugu stranu. Jedno je sigurno; još nisam prešla, i nadam se, ne uskoro. Nekad, mi se čini da sam toliko sigurna i pametna, pa skačem bezglavo po daskama koje život znače, sve prašina odleće i ugibaju se sastvi po ritmu mog nezrelog huliganstava, dok, ne pukne sastav i tresnem o ledinu da se zemlja zatrese. Od bola ne znam gde se nalazim, ne znam da se postavim na noge i zapitam se: ko sam, šta sam, zašto sam? Uh, mrzim taj ritam bezglavog poskakivanja ali ga, pametne sede brade, nazivaju nezrelim povratnim emocionalnim reakcijama na učinjeno. I redovno mi se dešavaju, što znači, stojim na početku, na pragu mosta i kao majmun gledam u drugu stranu. Zurim tupo. Ništa mi nije jasno, ni zašto radim iste stvari, ni zašto reagujem kao dete kome su oteli igračku pa vrišti, ni zašto me boli sve na meni i na koji deo tela sam pala i tresnula o tlo. Nekad je ispod voda, potok, pa ublaži pad ali žestoko pljusne da se pomeri tok vode kojim se namerila ili bara nestane na neki momenat. Svejedno, boli kao da sam pala prvi put. Popela sam se i stojim na početku, ponovo, se vraćajući svojim rečima kao da ih sama nisam zapisala u momentima svog otrežnjenja: “Volela bih svoj odraz kad “prelazim preko mosta” da pustim reka da ga zapamti, da otplovi daleko da se nikad ne vrati…da se ne okrenem i ne pogledam šta voda nosi jer to sam htela da bacim…e, to se zove zaborav, pa onda mogu da oprostim…” E, zato sam na početku, na početku jer sam u trenutku razumela neke stvari, a reagovala sam isto…pa gde sam to ja? Izvinite, molim Vas, moje moždane ćelije što sa pravom očekujem uzvraćnje na dogovorene stvari, kao da “ruka ruci” nešto, danas, znači! Izvolte odšetajte u svoj svet bajki tamo Vam je lepše, sivičaste mase nedorečene, pa se brćkajte u vodi koja se zove “Karakter”. Sad posle nove lekcije, tamo gde očekuju vaše “čekiranje” ponovo “gulite” istraživanje same, potpišite se svojim imenom ali nađite punu kotizaciju jer ja ne mogu da je nađem. Odmetnule ste se od mene u trenutku mog poskakivanja po daskama kad ste mi najviše trebale i ja Vas pitam sivičaste tvorevine, da li ste izletele iz urezanih vijuga poštovanog Mozga ili su se i one izbrisale? Nedozrelo, nedozrelo…kao da gospođa Pravda stvarno postoji, zar, niste naučile da ona gizdavo korača samo “ispisanim perom ulicama” i tamo se šepuri i deli savete. Kad ste se poslednji put rukovali sa njom “uživo”! Ja jesam par puta, na trenutak…e, to ne zaboravljam i to pamtim, uvek, jer to je za panćenje. Kretanje je zakon, protivprirodno je da točak stoji u mestu, jer kad se okrene mačevi se ukrste. Zato kažem, to je od prirode ili Boga, zovite kako hoćete ali na njima je da reše i loše stvari oproste…mi prizemni, ovozemaljski, svaki na svoj način sklepani, tome u globalnom smislu nismo dorasli, a visokoumne duhovne duše ne poredite sa mojim moždanim ćelijama. One su takve kakve su, nedozrele, đipaju po daskama koje život znače i reaguju na gospođu Pravdu koja šeta ulicama gizdavo ukrašenim perom samozvanih mislilaca (zar, sam se usudila da je ušetam u svoja slova?) E, pa duboku samospoznaju, duhovni mir, snagu volje, bezgraničnu ljubav prema nesavršenstvu ostavljam glavama koje kasnije dobijaju “Zlatni oreol svetaca” i duboko im se klanjam, bezuslovno poštujući duhovno savršenstvo. Ja ostajem nesavršena, grešna, nedovršena, od sebe neshvaćena, ovozemaljska ali van stvarnog sveta. Mene leče bajke. Zato ka putu u stvarnost, kad zagrizem pogaču njenog ploda prolazeći pored gospođe Pravde svojim perom, neovlašćeno i bezobrazno se i sama gistreći, umem da zapišem nešto ovako;
“Večeras, večeras pustite sve zle vetrove da se sami oduvaju od dobrih ljudi. Silne zaboravite jer davno su u svom zaboravu, pustite da reka odnese i sećanje koje gorčinu doziva jer nisu zaslužili da ruše odabrani svet kojim hodate. Ako duboko u srcu nosite sjaj prave vrednosti i verujete da vredite sebi i svojoj duši, takva kakva je, put će se otvoriti…ne prizivam čudo, šljam na površinu vode izbije i pluta neko vreme, ali voda svojom energijom uspeva da ga izbaci, još uvek. To što su svi biseri na dnu, ne znači da ne postoje, već, da se ne vide od onog jada što po površini pluta. Postoji pravo vreme za sve…laku noć, dobri ljudi :)”
…i baš, sam bila “pametna”…na trenutak smo “Ja” i gospođa Pravda preko slova i “pera” ukrstile pogled, i kao se prepoznale…pola duša nije shvatilo šta sam htela da kažem, osim dve- tri pozvane, a gospođa gizdavo šeta uz pomoć moga pera, mene boli ubijeno mesto i daha nemam od skakanja po daskama, ne razgovaram sa mojim sivim drugaricama u najvažnijem svratištu svog tela, a jednako boli. Zato sam na početku mosta, kao majmun gledam u drugu stranu i spremam se da pelazim, ponovo, preko njega…i zovem se čovek iz gomile 🙂
To bi bila priča o mostu i daskama koje život znače, samo malo otkinutog kolača, suviše je dugačka i velikim delom nepoznata onim sivim prijateljicama što su, često, u svađi sa mojim postojanjem…dobar dan, dobri ljudi!
zelenicapreslica 