zelenicapreslica











{February 8, 2013}   Ta, ne znam ni ja…
...olupina puža na crvenoj plaži...

…olupina puža na crvenoj plaži…

 

Ubijaju ove, periodične, tuge. Neko, to, zove tugom? To stezanje, zastajnje u grlu, prosutu vodu u silom otvorena usta, pa ne možeš da dišeš od krkljanja. Pustila se neka omaška, baška kao ledeni brg i stisla zima, ledenica se ne topi. Ubijaju ledenice, polako. Dozivaju se kao neprežaljena sećanja i zabadaju šiljate vrhove, vrte, burgijaju tamo, na mestu srca. Neka olupina od puža se umila ledenim talasom, smrznuta i skvašena se kruni, tu na obali razmišljanja. Usporeni talasi. Zimuštija, neka.

Galebovi lete visoko, strašno visoko…čuvaju krila. Nikom ja ne pričam da uđe u ove papuče, ostavljene na obali, da mu se noge smrznu. Pričam kako izgleda zamrznuta oluja što protutnji porama i venema. Uvuče se u komore i zaledi krv. Saplićeš se bosim i smrznutim nogama, o sopstvene noge, po obali…ne osećaš prste. Tamo negde, šušti, nema tona. Šuuušti. Čupav osećaj, kad krajolik, nema ni muziku, ni tišinu. Bali ledeno i šušti. Zamrznut pesak bode kao iglicama, akupunktira na pravim mestima jauke. Izjela se sećanja. Oni galebovi, iz dalekog plavetnila, liče na zaustavljene tragove nečega, tamo. Vilice se stežu, zubi škripe i pucaju. Opet, ti ne kažem da se zadržavaš na hladnoj obali, toliko dugo, da se uvaljaš u sav pesak sa nje. Mnogo je to. Premestila bih, ovu olupinu od puža, iza stene da se malo osuši, ali mi se prsti smrzli…ne mogu da ih savijem. Blesava varijacija sa ponavljanjem.

…neka je obala. Strašno mi je zima da posrćem po njoj i puštam pesak da mi se zariva u zaleđene tabane. Tabanaću, drugi put. Ima dana. Pucaju papuče po šavovima od hladnoće, a navlačim ih silom. Silom lomim led, nek pucaju…to su samo papuče za plažu. Ima jeftinih drtina, na raznim mestima prodaje…uzeću tamo, za drugi put. Jedva podižem puža, prtvoriće se u zaleđene krhotine. Skloniću ga, tamo, iza stene  Sad, se vraćam…

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 



et cetera