Život je u stvarnosti siv, beo…i zelen. Crn nije.
post sa http://vidimtezeleno.com i ne znam kako sve to tehnički da udesim i za Vas;
Život je realno surov, siv, beo…i zelen. Crn nije. Zeleno proleće života nosi se u srcu, kao sećanje, kao snovi na javi, kao potreba. Volim zeleno. Ta sećanja i snovi, površno posmatrani, ne čine se uvek lepim i prijatnim. Čista obmana, sve što zaslužuje sećanje, potrebu ima zelenu boju jer sećanja, potreba, snovi imaju svoju svrhu. Šta bi nas držalo okačene za štipaljku na žici života, da ne vidimo zeleno?
Svako biće, ima vreme na životnom putu, kad oseća da parče duše preti da se otkine i odleti. Na trenutak sve stane, zaledi se, a prvi odgovor na dešavanje je beg, beg u pronađena prostranstva da rana, rez što na sastavu krvari, ne boli. Odbrana, anestezija, privremena utrnulost i priprema za buđenje. Potreba, stvorene navike, novi izmišljeni načini opstanka i zaštite sopstvenog bića da se ne rasparča, u tom “međuvremenu”, su različiti. Traži se zeleno za održavanje i funkciju sistema, za pripremu, za celovitost. Svako zavirivanje, mešanje, ometanje, oduzimanje te potrebe je nepotrebno. Uzima se bez roka, nema važenje, ne buđa i ne bajati se. Ako kao krnjača ideš napred, sigurno nećeš da zakasniš, neke kornjače žive trista godina. Ako površno skakućeš po takvim periodima, kao zec po livadi, i to je dobro. Svakom po potrebi. Ne kucaj, ne gviri, ne zaviruj, ne ometaj, ne požuruj, ne pritiskaj i ne kreći se kao slon po staklenoj radnji, jer ako staklo razbiješ i najsitniji komad može da se vrati i oči da ti istera (neće ti se dati međuvreme i anestezija, to zaboli u momentu). Ne brkajte ometanje, kljucanje i zavirivanje sa pravim prijateljskim, bliskim rukama, potrebnim. Zeleno je tišina, muzika, reči na papiru, reči, slušanje, ruke, dodiri…uzmi sve, uzmi šta ti treba sa police, besplatno. Zgrabi u naručje, napuni ruke, nosi gde hoćeš i konzumiraj do mile volje. Moj otac je imao uzrečice: “…ja rob prezarobljeni i težak si podanik…” i sve mi je jasno. Ne čini sebe robom, ne pravi se težak podanik. Vodi svoj zeleni život i pusti druge da ga vode. Nek mile kao kornjače, nek skakuću kao zečevi, to je lično vlasništvo, autorsko pravo na delo. Sve ostalo je sivo ili belo i postaješ rob ili težak podanik…vreme teče, ide, ne staje…postoji svačije vreme…vreme se ne juri, ono ne beži, ali je umetnost življenja, maestralnost, uspeh, i lični i društveni, koračati u korak sa vremenom. Upoznajte me sa osobom koja to svakog trenutka uspeva, nema. Taj trenutak je svačija potreba, taj trenutak svakom izgleda drugačije, svaka duša je različita, polovina sopstvenog tela nije ista sa drugom polovinom, svaka ćelija ima svoj kod. Zelena priroda, zelena prostranstva, zelena slova i reči…vidim te zeleno, dušo moja…
I kad kreneš zelenom livadom po sećanjima, potrebama, snovima, krilima leptira, postoji magija, bajka…odvedeš se u svoj obojen svet, obojiš ga svojim bojama, upoznaš zadovoljstvo, možda na trenutak mir, i to je zelena tajna. Poklanjam je na dar, danas, od srca. 🙂
zelenicapreslica 